U ovom tekstu ću definisati svojinu ili isključivo vlasništvo, susvojinu i zajedničku svojinu.
Zajedničko za sva tri pojma jeste da se sastoje od prava na državinu – posed, prava na korišćenje (davanje u zakup ili branje jabuka) i prava na raspolaganje (prodaja), u rimskom pravu lat. usus, fructus i abusus.
Svojina ili isključivo vlasništvo na stvari je pravo titulara da isključivo on i samo on drži stvar u svom posedu, koristi stvar i raspolaže sa istom po njegovoj želji. Radi se o apsolutnom stvarnom pravu u koje niko sa strane ne sme da mu se meša.
Susvojina je pravo više titulara na jednoj stvari, gde nije ograničeno niti određeno ko će koji deo stvari koristiti, već svi titulari imaju imaju pravo da drže i koriste celu stvar srazmerno veličini svojih susvojinskih udela.
Zajednička svojina je slično susvojini, pravo više titulara na jednoj stvari, gde nije određeno ko će koji deo stvari koristiti i gde takođe svi titulari imaju pravo da drže i da koriste celu stvar, ali sa jednom bitnom razlikom u odnosu na susvojinu, a to je da veličina udela u zajedničkoj svojini zajedničara nije određena, ali je odrediva.
Što se tiče raspolaganja sa stvari na kojoj titulari imaju susvojinu, svaki titular može svoj udeo na stvari otuđiti s tim da ostali titulari imaju pravo preče kupovine, tako da je prodavac dužan da prvo udeo ponudi na prodaju ostalim titularima tj. titularu koji poseduje najveći udeo ili da kada pronađe kupca mora da ponudi titularu koji poseduje najveći udeo da kupi njegov udeo po istoj ceni. Ukoliko prodavac to ne učini, titular koji ima pravo preče kupovine ima pravo da podnese tužbu da se prodaja učini bez dejstva prema njemu.
Raspolaganje sa stvari na kojoj postoji zajednička svojina je moguće jedino ukoliko se svi titulari slože sa time.
Susvojina i zajednička svojina prestaju razvrgnućem ili deobom. To se može učiniti ugovorom ili sudskim putem. Titulari imaju pravo na to u svako doba i ne mogu se tog prava odreći.
Ukoliko postoji sporazum između titulara, tada se susvojina i zajednička svojina mogu podeliti ugovorom, a ukoliko ne postoji sporazum deoba se vrši sudskim putem.
Deoba imovine sudskim putem se vrši podnošenjem predloga sudu za deobu susvojine ili zajedničke imovine. To se čini u vanparničnom postupku. Ukoliko postoji spor o veličini udela u zajedničkoj imovini, tada se deoba vrši u parničnom postupku podnošenjem tužbe. Ukoliko ne može da se izvrši fizička deoba stvari, npr. deoba stana koji nije deljiv, tada se, nakon što se ta činjenica utvrdi u vanparničnom postupku deobe, vrši civilna deoba, što znači da se stan prodaje na javnoj prodaji, na kojoj mogu kao kupci učestvovati i suvlasnici i nakon čega se novac dobijen od prodaje isplaćuje suvlasnicima srazmerno veličini njihovih udela na stvari.
